Foto: Cocoparisienne – Pixabay
Denis Kožljan nagrađena za monodramu na istarskom dijelektu
IZ KRIŽEVACA SE VRATILA PUNA DOJMOVA
U subotu, 1. prosinca u Križevcima je održan 4. susret hrvatskoga duhovnoga stvaralaštva “Stjepan Kranjčić”. Među nagrađenim pjesnicima je i Denis Kožljan iz Pule koja je osvojila drugo mjesto u kategoriji monodrame.
Susret se održava već po četvrti put, a na Kožljan je nagrađena zajedno sa Josipom Ergovićem iz Berna te Mirkom Ivanjekom (Prigorje Brdovečko).
Stručni ocjenjivački sud djelovao je u sastavu: dr.sc Vladimir Lončarević, mr.sc. Božidar Petrač i vlč. Drago Bosnar, a pregledavali su se radovi u pet kategorija: pjesma, kratka priča, esej, putopis i monodrama.
„Veoma sam ponosna na sebe, tim više što je nagrada otišla u Istru, što je ova monodrama “Znan ča me udržalo”, pisana čakavskim dijalektom i u njoj je opisana moja istinita životna ispovijed, a to je i prvi tekst kojeg sam u životu napisala u obliku odnosno formi monodrame. Naglasiti ću kako je moj rad kao i svi koji su iz svake kategorije nagrađeni i ušli u izbor među prva tri, našao se u zajedničkom zborniku “Duga vjere””, izjavila je Denis Kožljan.
Za Regional Express je rekla više o dojmovima putovanja. „U Križevcima je bila i ove godine predivna atmosfera i topla dobrodošlica svim sudionicima. Sudjelovali su autori iz Bosne i Hercegovine, Njemačke i Švicarske, radi se o Hrvatima koji žive i stvaraju u tim državama. O svemu se revno brinula dr.sc. Tanja Baran predsjednica Udruge za promicanje znamenitih Križevčana “dr. Stjepan Kranjčić”, kazala je Kožljan i dodala da se želi zahvaliti i sponzorima. „Za moju kategoriju bila je to Hrvatska dominikanska provincija koji su me osim novčanom nagradom, obasuli i prigodnim darovima, knjigama i CD-ovima”, zaključila je.
U nastavku nagrađena monodrama:
Znan, ča me udržalo
Kasna jesen dok dosadna kiša ne da mira, čini atmosferu još nekako tmurnijom i težom, tamo u konobi obiteljske kuće najvećeg grada istarskog poluotoka, uz ognjište došle su svojoj susjedi u goste: Kate, Slava, Luca. Znajući jako dobro što se dogodilo s njihovom dragom susjedom, ženom koja je preko svojih leđa, prevalila pola stoljeća, nastojale su razgovor učiniti neformalnim i stvari prebaciti na sadržaj trenutno aktualne turske sapunice. No, žena, glavna akterica priče, izgleda da je baš tog popodneva odlučila”ispraznuti dušu”, ne više svojoj obitelji jer sve su te njene traume, s njom prošli i djeca i suprug, već je htjela svoje tuge reći prijateljicama s kojima svake nedjelje odlazi na misu, da se zahvali Svevišnjemu što joj je vratio vjeru i dodijelio joj život dostojan jedne umirovljenice. Tako je D. naša junakinja, tek ulila kavu iz džezve u šalicu i kapnula malo mlijeka da bi se onda kava na stolu dobrano ohladila i ostala neispijena….
Baš danas kad cijeli Božji dan pada kao iz kabla, kad sve je sivo, a oblaci odozdo navješćuju još kiše, žena je odlučila, odvezati čvor koji već nekih pet godina tišti njenu dušu, izranjavanu. Poprilično uzrujana, dolazi na pozornicu i sjeda na drveni stolac do svojih prijateljica i onako u svom stilu prekida tišinu.
D.: „Dosta je tih štrigarij, tega fejsa, te škatule od konpjutera! Ču si sad lipo stresti jenu malu rakijicu. (odlazi natočiti čašicu loze)
Nemojte se, dica moja, štupiti! Moran popiti ništo jako, aš bi me moglo slabo u trbuhu čepati kad van se buden spovidala, moje tuge, grde, najgržlje ča krstijan njanke ne bi moga zamisliti, kaživala.
Ma nego mi je na srcu teplo, da ste došle h meni jušto danas, po uven grden vrimenu, da mi delate kunpaniju, ma da Van, moje drage moren reči , povidati črnu žalost ka me je tukala. Više ud cilega svita drago mi je da ste tu, poli mene sada, da mi dajete kuraja, aš ščer i sina, pak i moga ljubljenega muža, ne želin stima grdima stvari, jopet hitati u dišperiju.
Vi ste moje «ljubice», moji dragi pretelji ke san spoznala, sad u penžijonu, ki mi kuraja dajete, zkima svaku nedilju, h maši gren i na oltaru kantan. I virujte, biti će tako dokle me kosti budu držale, zafaljivati ću se dragen Bogu i Divici, aš vira i molitva su me zaspravlje spasile ud unega najgorega ča san stila, Bog mi prosti, učiniti. (zagledala se u daljinu)
Ne porta, ča vani grmi, lampa, ča pada kako da se nikad neče fermati. Vero san se zaželila nikemu spovidati, ki me more razumiti, ki more kapiti sve uve gadosti i šporkece ča su me valje, valje zatrle.. (ubrzava priču, mašući rukama)
Zapravo reći, još ud malih nog, nikako san vero nesrična bila, aš me je mati poli babe puštila pak neka me ona, starica čuva. Bog moj dragi, ni mi bilo ža, ter me je i baba napro volila i za me se šturmala, ma mati je stešo mati. San se igrala z dicon u selu, hodila z babon sakamor, za ručicu me je držala i bukivala. Pak jopet ne moren nikakor reći da mi je sve bilo namod, aš vero ni, ništo mi je falilo. A ča to? Gledala san na milo kako su svaku nedilju ta druga dica seljani, hodila u crikvu, kako su velečasnen pomogla ministrirati, a on njin je bonboniće dava aš su ga napro slušali. Prije maše, su zvona tukla, pak san pitala babu:»Ča je to, babo? Zašto zvona zvone, da ni ki umra?» Barba Martin je već unešto slabo sta, ma je ima i priko devedeset lit. Ma neću ne, sve to sad, tote, kaživati aš me je jeno malo sran, ter moran se potužiti da me je baba grdo pogledala. (i sama je ostala posramljena, pogledavši u pod)
Ona nikad ni hodila h maši ni u crikvu, a ku je virovala u Boga, nisan kapila, samo znan da je bila trda partizanka, žena palega borca. Moga dida su karabinjeri uzeli sobun, na kamionu popeljali daleko na streljanje. Pak tako vero ne znan naprid sve babine pensire, ma meni je u životu bija grdi, črni deštin. Ča da drugo rečen?
«A, vi, moji dragi pretelji: Kate moja, Slavo, vidin da ste napro uši nakostršili!. (odlazi po križ i skida ga sa zida)
Pomalo, eko samo da uvi križ uzmen u ruke, će mi biti laglje dokle buden naprid z mojon teškon besidon i istinon hodila! «Bože moj, kadi si mi ti? Ne rabi da pensaš, sve će pasati jušto kako rabi, vira je tote, poli moga tila, moje duše, vira u Te, nikad me ni prevarila, pod noge hitala. I sve uno ča me je pojidalo, kosti lomilo, pasalo je moj Bože, samo poradi Tebe. Ti me nikad nisi zabija, bija si mi najveći pretelja, utac, mati, bija si mi sve i samo san pensajući nate, ustala na nogah, trda, kalma, oslobođena.»
«Eko, moja draga, Luce moja, poslušaj me još jeno malo, te prosin!» (šeta koracima naprijed nazad)
Hojmo naprid, a grize me, napro me grize, pak bih jušto za reći stila znati, ča san ja kemu skrivila, da san se toliko u životu napatila, da san morala po četirih hoditi i po ki zna koji put dizati se poradi fameje, poradi dice ka su me doma čekala, z škole došla, lačna. Tribalo njin je skuhati, prontati, uprati, isti paričati, zadaću kontrolati. Ma, grda je bila, grda zaspravlje, grda, grop mi se, niki vežalj na srcu učinija. Rane su me pekle, bolile, cilo tilo, noge i ruke, ud čuda pensiri, ud teškega dela, ud nike veće škole ča san pod stare dane učinila i marala pasati za bolje delo dobiti. Aš, tako su mi baren trdo bili ubečali, ma su me prevarili kako breka, kako mokru krpu hitili i z gorega na gore metali, stili su mi usta zapriti, molitvu uzejti i porad zdrave pameti, munjenu učiniti.
Ma ča da rečen, dižen h nebu ruke, nebu i Svevišnjen ki mi je jedini blažija muke. Te je dane vitar ledeni hloja, ter i kad je sunce svitlilo i teplilo, meni je svejeno bilo. Samo san čekala da nedilja jutro dojde, da se spovidan i sve to za žrtvu Bogu dan. (pogledava prema gore, na usnama blagi smiješak)
Pak san tako prid Vazan, pošla na spovid, klekla, prekrižila se i takala povidivati sve ča mi je bilo teško na duši. Ni, pasalo par minuti, svećenik me je pogleda drito u oči i doslovce naredio:»Pogledajte onu sliku gore na oltaru, Isusa gdje trpi na križu, kruna bodljikava oko čela, ruke probijene čavlima! On je za nas trpio, preuzeo grijehe naše, da bi onda i uskrsnuo.»
San se stresla i zapensala:» Ma ča on to meni govori, ne zna on koliko je meni teško, kako patin, kako na ten vrajžen delu poradi drugih spaštan, i preveć iman meku dušu pak me svi drže za sirotu, a ja samo mučin, trpin i plačen tamo u kantunu da me nidan ne vidi. Pak, nisan ja Isus, zašto bih sada i ja sve to marala prehititi priko života prez da ča rečen za sebe ubraniti! Zdrhi su me pasivali, kolina klecala, žalost me još veča čepivala pak san si propensala:» Kakov je to Božji pastir, svečenik ko me ni riva do kraja posluhnuti i kapiti?» Rekla san mu još nikoliko grihi, zmolila pokoru i došla doma. Stešo san se jeno malo z dimbokega zapensala, i domišljala na une beside ke mi je reka velečasni.. Pošla san u kamaru, ma jopet oka nis sklopila. Kako na delo sutra, u oni osinjak pojti, kako se uloviti za kvaku ud vrati, kad znan lipo da me tamo nidan ne kapi, još i manje voli i štima. Rivlju name zajno, a ja pak finila škole da bi mi jedan dan bolje u životu bilo, ma ne se sve na meni prelamalo. Znan samo da san u to vrime, čuda patila skupa z mojon famejon ka je moje suze trla, peljala me h medigu, a meni njanke jena medežija ni pomogla. (sve više stišće križ prislanjajući ga na njedra)
Pasivali su dani i ure, ma zame, istinu za reči pomalo, su se fulili kako spuži. « Pitajte me kako mi je ontar bilo, koliko san suz stočila? Koliko?» Ne znan, nisan hi brojila, ma ne bi sve u moju kužinu bile ustale!» A une beside ča san na spovidi čula, kako da su mi se zatakale za uho. I trpila san čuda, čuda, koliko san umila. Ne želin sad spasti niki heroj, junačina! Ma tih pet lit, pet dugih lit, mi se steši para da san i ja svoj Križni put pasivala i več ud tri puta pod križ padala, trpila i jopet se dizala, aš san morala. Doma z dela vred hodila, mužu i dici se potužila, isti za drugi dan prontala, ma svako novo jutro jopet se žalosna dizala, kako da moran na streljanje, a ne na delo. « Ma lipi i dragi moj Bože, moran se i Tebi škužati aš me je tuga tih teških i grdih dani, na delu, bila dopeljala jušto do pred samega zida. Sotona, črni vrag, stala mi je priko puta, poskusiti mi je slabu dušu stila. Takla san dno, san si stila slabo učiniti, ništo magleno mi se sprid oči delalo, nis više imala kuraja, force, parala san da su me svi najzad zabili. (sjeda na stolac, rukom zatvara oči)
»Tu san noć nikako rivala zmoliti krunicu, plakala san i govorila:» Moj Bože, pomori mi, ne moren više, ne daju mi mira, a ja njin nisan niš učinila!»
Najedanput, klupko se je počelo odmotivati, nike su stvari veramente sile na svoje misto. Još san ja još na spovid hodila i grihe, aš san grdo pensala, spovidala, ma viru u Boga, moga Boga, jedinega, nisan nikad zgubila. Pak sad, kad san na miru, u mojen kantunu, kad su okolo mene samo pravi ljudi ki me razume, se ćutin kako da san nika druga peršona, kako da san doživila niko oslobođenje znutra i zvanka. Pišen čuda lipih stvari, verše, pišen sve uno lipo i drago o mojen đardinu, mojen gradu, ljudin pravin ki me razume, o rožican i ljubavi ku san cili život davala i nikad nisan mrzila ter san se zavajk z viron budila i uvečer zaspala. Šperan se da če tako ustati i za naprid i da ću još čuda lit poživiti ma nikad više tako šeriju štoriju ninemu povidati.
„A ča je to moje „ljubice”…ča ste se tako pokunjile, ne mojte si trti suze, neka ustane kakova za spomen na moju i vašu viru ka nan je najliplje u životu dala i nikad nas ni privarila.” Eko da je i daž se kalma i babin pas se učinija! Vero ču Vas napro zbukivati, ča ste me poslušale i rivale kapiti. (diže se i odlazi do ognjišta ljubeći svoje prijateljice)
(Zastori se spuštaju.)
Besedarnik-kazalo nepoznatih riječi
Ču si stresti-popiti
Škuro-tamno
Kaživaju-pokazuju, govore
Daž-kiša
Škatule-kutije
Štrigaij-čudesa
Štupiti-čuditi se
Čepati-uhvatiti
Grde-ružne
Krstijan-dobar čovjek, od vjere
Pensati-misliti
Ljubice, tepanje za svoje prijatelje
Penžijon-mirovina
Maši-misi
Kantan-pjevan
Vira-vjera
Šajete-munje
Hitaju-sijevaju
Spražinjaju-prazne se
Šporkeca-prljavštine
Vero-uistinu
Ter-jer
Šturmala-brinula
Sakamor-svugdje
Bukivala-ljubila
Kapila-razumijela
Popeljati-povesti
Pensire-misli
Deštin-sudbina
Metali-stavljali
Munjenu-ludu
Hloja-jako puhao
Drito-ravno
Kantunu-kutu
Zdrhi-jeza
Zapensala-zamislila
Kamaru-sobu
Kvaku-rukohvat od vrata
Breka-psa
Pojidalo-izjedalo
Nakostršili-načulili
Zabija-zaboravio
Kalma-mirna
Po četiri hoditi-puzati
Lačna-gladna
Grop-čvor
Hitili-bacili
Medigu-liječniku
Fulili-polako izmicali
Spuži-puževi
Ontar-tada
Zatakali-zalijepili
Vred-brzo
Zdela-s posla
Štorija-priča
Verše-stihove
Kuraja-biti optimist, imati volju za naprijed
Force-snage
Parala-mislila
Veramente-uistinu
Peršona-osoba
Đardin-park
Rožican-cvijećen
Šperan-nadam se
Zbukivati-izljubiti
Babin pas-duga
hvala