Foto: CK
Vun zi podrtih ‘lača
Vre je Bara navek govorila: Kak si prostreš tak buš i vlegel.
Sam nigdar ni priznati htela da je svojimi muškimi ona navek prostirala. Bila im navek pri ruki. Čak se rivlala i v muške posle. Kaj si ih je štedila il kaj već, to valda ni ona sama ni znala. A morti je to bila navika, iz detijnstva, a tak nekad jedino ak ne vidiš da more bit drukče, teško da buš sam po sebi išel menjati. Kak god da joj puk rekel: Daj Barek, pa oladi male, se ti nisu več tak mala deca, si moreju sami kruheka narezati, postelju složiti, obleku pripraviti. Daj, daj male…
No, Barek je delala… i kad vre ni morala…
A onda, jen den, kak da joj je prikipilo… Sam se jeno jutro stala, valda i na levu nogu, al’ nič zato…glavno da je htela nekaj kak’ ti drukče…Je htela promenu! Se stala pred špigl- onaj velki, kaj celi v nega staneš, pa se stala gledeti. Od glave do pete, kak se veli.
Viš, tu su mi sedi vlasi vun skočili, i brke sem dobila, pak mi iz vleha i kosmato šible raste, naj sem i po obrazi zbrezdana, kaj susedova niva posle zajdneg obirajna…naj,tak, a da idem prema doli, su mi se i ciceki obesili. Istina, su petero odranile, al’ si nis baš tak stara…A trbuh, gleč, kaj da sem noseća…dobre, nis- sam sem se bažula nahitala, jee, i par gemištof spila,ajd na to bu prešlo. A pak kopita, gleč kak žijle na se strane strši vun…Eh, ni čudo, kaj sem se nahodila- od vjutro po kujhni, pa do svinjca, do trsja, po trsju, z trsja… tek navečer bi z cokule prešla v mlaki škaf zasolene vode. Kakvega li melema!
I kaj sad…kaj bi mogla menjati!?
Prvo – bum zvala hodeću Janiku, našu domaću frizerku… nek me ofarba, podšiša, brke izbeli…. par den nem jela napuhavlajuću ‘ranu’, ni žestoko pila kad me Jura pijan po riti gladi… Pak bum si kakovu mast na lice namazala, morti i našnitani krastavec dela, da popuni lišne brazde… a onda, …onda pem na beciklina, saku večer, do Lojzike v susedno selo, i nazaj…. i kaj je najvažnije, bum popevala… i mam bum vedrija… i nem’ za svojimi muškimi delala ono kaj moreju delati sami. Kvit! Rečeno – učinjeno!
Za mesec den, kad je Bara zišla na vulicu, za vreme prvomajske zabave, si su se sam pogledavali. I oni kaj se z grada vraćaju samo na taj dan i oni kaj žive v selu, al’ ih po celi den nema, jel delaju v gradu.
Kakova je to plava lepotica, v crvenoj kikli, na štikli? Si su se pitali. A onda se pojavil pijani Jurek, zi svojimi muzikaši, i onak po domaći zgrabil Barek za nen tamburek! Ona, od srama, sam iskesi lepe, bele sjekutiće… je i nih si je dala izbeliti (pak su ju i v reklamu za zubnu pastu deli), okrene se svom Juri, jer kakof god bil, bil je nezin, birani čovek, i ni pet ni šest, na zaprepaštejne sih prisutnih, vrati Jureku istom merom. Pardonček, obrnutom merom! Čopi ga med noge. Ovaj od jada, ipak ni bil tak nažrt, zakoluta očima, a harmonika na plećima, glasno, falširano zabeči…. „Mamicu ti tvoju lubim Barek, smo med svetum!“
I tak – to prvomajsko sjelo, vu tem selu ostane zapamćeno po Merlin-Kenedi priči nenih Barek-Jurek izvođača.
A Bara i Jura, već kad su tak lepo slavni postali, su morali i novo mesto za mirno živlejne najti. Jer trač-babe bile su neumojlive, neumorne, kaj muhe na friški drek išle… Ni se dalo od nih dihati… Pak su si oni lepo spakirali koferčeke, i seli se za Avstraliju…. Novega domeka najti… Sad se vrneju, kak zvezde, z beloga sveta, svakoga leta, ob prvog maja zabave za raju seoskoga spleta….
Pa jel Bara uspela? Zaklučite si sami… Ona više ne drami… Decu od’ranila, mužeku dobra bila, pa i v selu glavna klanfa postala… sveta videla, kak šik-dama se vraćala!
A selo – sam nek pripoveda! ….. – ‘ko ga i posluša… pak nadjača, lako zajde vun z’ podrtih ‘lača!
Andreja Sedak Benčić
