Puding, sapunice i taškice
Alkohol je veliko zlo. Najveće, dijete moje. – izgovarala je starica buljeći u scene na televizoru.
– To uvijek govoriš. Zakaj? – uzvratila je pitanjem jedanaestogodišnja djevojčica.
– Nemoj se ljuljat’ na stolici! Buš opala. – upozoravajućim tonom se okreće prema djevojčici i ubija muhe po stolu.
– A daj mi reci! Znam da nikad nećeš! – djevojčica je uporno moljakala.
– Nemam ti kaj reć’. – nastavlja gledati meksičku seriju.
– Joj, sigurno imaš. Samo si ti takva i nikad nećeš ništ’ ispričat’. – djevojčica koluta očima i proširuje rupicu na stolnjaku.
– Nemoj trgat’ to! Bum te poslala doma! Jesi me došla zajebavat’ sim? – starica je zakreštala.
– Pa kad mi nećeš reć’… – zacvilila je.
– Nemam nikaj puno za ispričat’. Udala sam se sa šesnaest. – starica se nagnula nad stol i počela slagati cigarete.
– Koliko je pradeda imao godina? – ubacila se djevojčica.
– Dvadeset i tri. Daj me pusti da ispričam kaj imam. Donesi mi vode. Pazi kak’ hodaš, još samo fali da opet padneš s kriglom pa da imaju posla u ambulanti. – oblačila je svoj plavi prsluk.
– Ajd’, ajd’. Slušam te. – trčala je prema vodi i nabacila osmijeh od uha do uha jer je napokon namolila za neku priču.
– On je bio u ratu, kasnije smo se vjenčali. To buš sve učila u školi o ratu. Bio je negdje u sklopu njemačke vojske. Nisam ga ispitivala nikad jer nije bio doborovoljan odlazak, dokumente je pobacao prije povratka u Zagreb da ga ne nađu. Nije htio pričat’ o tome jer nije volio rat i politiku. Rodila sam Jasnu, a dvije godine poslije tvog dedu. Tvoj pradjed se zatim propio, a zajedno s njim sam i ja pila. Kad su Elizabeta i Ivan znali bit’ zločesti, dao im je da biraju hoće li ih on istuć’ ili mogu uzeti remene pa jedan drugog tuć’. Bio je na psihijatriji, a ja sam ostala s djecom. Sabrala sam se. – pričala je udubljena u izradu cigareta. Bijesno je povlačila spravicu koja je ubacivala duhan u filter.
– Rekao mi je deda da je skupljao žohare i igrao se s njima dok je bio mali. Zato što ste vi pili i niste pazili na njih? – djevojčica je nastavila ispitivati.
– Da. Beta se propila kasnije dok se razvodila od prvog muža. Rekla je bratu: “Moji roditelji su pili, pit ću i ja.”. – nastavila je pričati.
– Rekla mi je baka jednom da je teta Beta došla kod njih na ručak, otišla u WC i ostavila ispod školjke male boce nekog pića. – prepričala je ono što je prije saznala.
– Sigurno. Trećeg muža je upoznala u birtiji. On je isto imao problema s alkoholom. Nakon što ti je pradjed izašao s liječenja, više nikad nismo imali alkohol u kući. Prošlo je neko vrijeme, a mene je udario kamion u Heinzlovoj. – vratila se unazad ponovno.
– Aaaa, čekaj, zato uvijek kažeš da dok si živa moraš pit’ one plavo – bijele kapsule? – sjetila se djevojčica.
– Da, to me s kamionom, ajmo reć’, spasilo. Velika kazna i opomena. – palila je cigaretu.
– Još imam samo jedno pitanje. Čekaj, zato ti stalno za Betinu kćer govoriš da je sirotica? Ona ima malo nekih problema zato što je nisu dobro odgajali? Rekla je baka da ju je Beta slala kod vas dok ste se preselili na selo samu sa sedam godina iz Zagreba na bus i tak’ svaki vikend na put od 2 sata? – znatiželjno nastavlja s pitanjima.
– Je, slala ju je stalno. – srknula je svoj hladni čaj.
– Nikad ne bih rekla ništa od toga. Jel’ ti zato više voliš Nataliju kao unuku od moje mame? Zato što je imala težak život, tata ju je napustio i sve ostalo? Bako, ja možda imam jedanaest godina, ali sam vidjela da ti je zamrzivač prazan. Dala si joj sve od mesa kaj imaš. Zašt’ je toliko braniš? Nije ona mala, ima muža i djecu. Ajde reci, tko je bio s tobom prošle zime kad te ulovila gripa i kad si dehidrirala? Ja sam pazila na tebe i donijela ti lijekove koje meni mama daje kad sam bolesna jer nisi dala da kažem da ti je loše. Onda su te vozili u zadnji čas na hitnu. Uvijek sve moji roditelji urade za tebe, a čini mi se da više voliš Naticu. Ona samo uzima sve od tebe, a ti uvijek daješ. Znam da se i djed ljuti na tebe zbog toga. – ljulja se na stolici.
– Volim ih jednako, samo mi je Natalije oduvijek žao. Više je provela vremena sa mnom i dedom, nego sa svojom mamom. – objašnjava iza oblaka dima.
– A mene voliš? – udara baku lagano šakom u rame.
– No, no, to me boli. Naravno da te volim, s tobom sam najviše vremena i jesi ti mala, ali si mi najbolja prijateljica. – dodiruje joj obraz.
– Hoćeš ti meni danas pokazat kak’ se slaže frizura s onim tvojim škarama što ih gurneš u peć i staviš na kosu? I skuhat’ puding? Kakav imaš? – diže se, otvara ormarić i pregledava vrećice pudinga.
– Hoćemo danas bananu? Pitala sam sinoć mamu da te pusti sa mnom na zabavu penzionera jer ide Katina unuka i Matina isto, ali nije bila oduševljena. Rekla je da ne može. Ajde, danas ćemo složit probnu frizuru da pokažemo mojim bapcima kaj znači duga kosa sa 75. – smijala se glasno i gasila televizor.
– Hoćeš mi ostavit’ sve štikle, torbice, nakit i bunde kad umreš? Znaš koliko ih volim nosit’ i šetat’ u njima. Jooooj, a ne mislim da budeš umrla, nego samo da znaš da ih volim. Nemoj se ljutit’! Pogotovo one cipele od zelene zmijske kože koje si nabavila u Trstu. – djevojčica je pogladila punđu na glavi starice.
Silna si. Ja ću do 105. živjet’. Neke stvari su stare oko pedeset godina. Odi sim da ti pokažem kapicu s mrežicom preko očiju koju sam imala na vjenčanju 1949. To je najstarije kaj čuvam. – hvata je za ruku, vodi u sobu do ormara i pokazuje.
– Vauuuu! Smijem si to stavit’ sad dok sam u kući? Baš je prekrasna! – opčinjeno je vrti po rukama i dodiruje mrežicu.
– Smiješ, a ja idem puding slagat’. Počinje nam druga serija u frtalj dva, moram se požurit’.
Perdoname mi amor! – smijala se djevojčica oponašajući likove iz sapunica i plešući odjevena u bakinu maslinastu plisiranu haljinu.
Marta Bačić (IzgubljenaUGalaksiji
)
O autorici: Marta Bačić rođena je u Bjelovaru u rujnu 1996. godine. Nakon završene Jezične gimnazije, postala je magistra povijesti u srpnju 2020. godine. Životna čarolija je odnijela njen potok u Njemačku u kojoj sada živi. Njene radove je moguće pročitati na stranici http://izgubljenaugalaksiji.blogspot.com/.
