Osvrt na slikarstvo: Isak Levitan – vrsni pejzažista svog vremena

Osvrt na slikarstvo: Isak Levitan – vrsni pejzažista svog vremena

 

Piše: Denis kožljan, dipl. educ.

 

BIOGRAFIJA: Levitan, Isak Iljič

Levitan Isak Iljič (Isaak Il’ič), ruski slikar (Kibartaj, Litva, 30. VIII. 1861 – Moskva, 4. VIII. 1900). Član umjetničkoga društva Peredvižnjiki, koji su, odbacivši idealističku šablonu akademizma, tražili svoj likovni izraz u prirodi i stvarnome životu. Pod utjecajem Barbizonske škole i impresinizma profinjenim harmonijama boja slikao je poetične krajolike šuma, polja, rijeka i jezera (Brezova šuma,1889).

Levitan je rođen u naselju Kibarti, guvernija Avgustov u Kongresnoj Poljskoj, dijelu Ruskog carstva (današnja Litvanija) u siromašnoj, ali obrazovanoj jevrejskoj obiteljii. Njegov otac Eljašiv Levitan bio je sin rabina, završio je ješivu i bio je samoobrazovan. Predavao je njemački i francuski jezik u Kaunusu, a kasnije je radio kao prevodilac na izgradnji železničkog mosta za francusku građevinsku kompaniju. Početkom 1870. godine obitelj Levitan se preselila u Moskvu.

Rujna 1873. Evitan je upisao Moskovsku školu za slikarstvo, kiparstvo i arhitekturu gdje je njegov stariji brat Avel već studirao dvije godine. Poslije godinu dana u odjeljenju za kopiranje, Isak je prešao u klasu naturalista, a ubrzo potom u klasu pejzaža. Levitanovi učitelji bili su čuveni Aleksej Savrasov, Vasilij Perov i Vasilij Polenov. U školu je 1875. primljen Nikolaj Čehov, brat ruskog pisca Antona Čehova koji će kasnije postati Levitanov najbliži prijatelj.

Godine 1875. majka mu je umrla, a otac se teško razbolio i postao nesposoban da izdržava četvoro djece; umro je 1877. godine. Obitelj je pala u krajnje siromaštvo. Kao pokroviteljstvo za Levitanov talenat i dostignuća, njegovo židovsko porjeklo i da bi ostao u školi, dobio je stipendiju.

KAKO JE TEKLO I NAPREDOVALO LEVITANOVO SLIKARSTVO

Godine 1877. radovi Isaka Levitana prvi put su javno izloženi i stekli su povoljno priznanje u štampi. Pokušaj atentata Aleksandra Solovjeva na Aleksandra II, u svibnju 1879. i masovne deportacije Židova iz velikih gradova Ruske Imperije primorale su obitelj da se preseli u predgrađe Saltikovka, ali su u jesen službenici odgovorili na pritisak poklonika umjetnosti, a Levitanu je bilo dozvoljeno da se vrati. Tijekom te godine Levitan je naslikao Jesenji dan. Sokolniki, koji je prikazivao dugu stazu u moskovskom parku. Kada je Nikolaj Čehov vidio djelo, rekao je Levitanu da stazi treba netko da hoda po njoj, pa je Čehov naslikao ženu u crnoj haljini koja ide ka promatraču. Ova vrsta suradnje između žanrovskog slikara kao što je Čehov i pejzažista kao što je Levitan bila je uobičajena u školi.

Godine 1880. godine poznati filantrop i kolekcionar umjetnosti Pavel Mihajlovič Tretjakov kupio je sliku za 100 rubalja. Tretjakov je nastavio da kupuje njegova djela i na kraju je nabavio 20 Levitanovih slika.
Savrasov, na koga su utjecali slikari u školi u Barbizonu, kao što je Kamil Koro, izvodio je učenike van u prirodu da slikaju na otvoren zraku. Ranije se rusko selo smatralo previše nezanimljivim za slikanje, ali su za Levitana pejzaži sela postali centar njegovog rada. Savrasov je naučio Levitana da slika detalje u svojim pejzažima i da unese emocije u svoja djela. Ali do 1883. Levitan je postao obeshrabren sa Moskovskom školom slikarstva i odlučio je da uđe u pejzažno slikarstvo u nadi da će osvojiti srebrnu medalju koja će mu omogućiti napredovanje u karijeri. Levitan je pokazao sliku Savrasovu, koji je jako pio i prestao da predaje u školi; Savrasov je na poleđini platna napisao „srebrna medalja”. Škola je odbila sliku, a Levitan je prestao da pohađa nastavu. Jedno od mogućih objašnjenja zašto je škola odbacila jednog od svojih najboljih učenika bilo je to što je osramoćeni Savrasov komentirao na poleđini platna. Korovin je ponovio tračeve da je antisemitizam igrao ulogu u odbijanju. Sovjetski pisac Konstantin Paustovski, ponovio je tvrdnju da neki smatraju da Jevrejin ne treba da slika rusko selo.
Početkom 1880-ih Levitan je sarađivao sa braćom Čehov u ilustrovanom časopisu Moskva i ilustrovao izdanje M. Fabricijusa Kremlj. Zajedno sa Korovinom 1885-1886 slikao je scenografije za predstave privatne ruske opere Save Mamontova, željezničkog baruna i mecene, koji je razvio umjetničku koloniju.
U svojim memoarima, Polenov je napisao da kada se podigla zavjesa za podvodnu scenu koju je Levitan slikao sa Viktorom Vasnjecovim za operu Rusalka, publika je aplaudirala.
Osamdesetih godina devetnaestog stoljeća učestvovao je na skupovima crtanja i akvarela u kući Polenova.

Prijateljstvo sa Antonom Čehovom
Do sredine 1880-ih Levitanovo prijateljstvo sa Čehovom se produbilo i Levitan je počeo da provodi vrijeme saobitelji Čehov blizu Babkina gde su Čehovi imali kuću. Tijekom svog prvog ljeta tamo je naslikao Rijeku Istru (1885) i poklonio je Čehovu. Također je naslikao Sumrak rijeke Istre (1885) tamnijom, mračnijom paletom. Čehov je volio da stvara pantomime za svoje goste, a Levitan je često ismijavan jer je glumio zlikovca, žrtvu i vanzemaljskog Židova, naizgled sve u šali.
Godine 1892. Levitan se posvađao sa Čehovom zbog Skakavca, priče koju je Čehov objavio u časopisu „Sever“ (Sever), za koju je Levitan vjerovao da je zasnovana na njegovoj romantičnoj vezi sa Sofijom Kuvšinjikovom. Iako se Čehov izvinio, njih dvojica su bili otuđeni do siječnja 1895.

Pejzaž raspoloženja

Levitanovo djelo je bilo dubok odgovor na lirski šarm ruskog pejzaža. Levitan uglavnom nije slikao urbane pejzaže.
Drveće breze, koje slobodno rastu u centralnoj Rusiji i koje se smatraju nacionalnim simbolom proljeća i obnove, bile su čest motiv u Levitanovom dijelu koje je slikao u raznim godišnjim dobima. Levitan je slikao ne samo drveće, već i samu svjetlost koja osvjetljava drveće a to je bilo najočitije na slici kao što je Mjesečina noć: Glavni put (1897) gdje dva reda breza nižu pravi put na mjesečini. Njegova sposobnost da uhvati različite kvalitete svjetlosti je upoređena sa Klodom Moneom, ali je malo vjerovatno da je koristio Moneov rad kao model za svoj svojstveni.

Kasnija faza života i rada

U ljeto 1890. godine Levitan odlazi u Jurjevce i slika brojne pejzaže. Tako je nastao plan za slikanje jedne od njegovih najboljih slika, Tihi manastir. Slika Manastira i mostova preko rijeke, povezujući ga sa vanjskim svijetom, izražavala je umjetnikova duhovna razmišljanja. Poznato je da je ova slika ostavila snažan utisak na Čehova. Do 1891. godine Levitan je bio član Udruženja putujućih (ili lutajućih) izložbi. Levitan je na kraju izlagao u okviru grupe Svijet umjetnosti, mlađe generacije umjetnika koji su vjerovali u ljepotu kao cilj umjetnosti.
U rujnu 1892. Židovi su ponovo protjerani iz Moskve i Levitan je otišao iz grada u Boldino. Molbe njegovih prijatelja omogućile su mu da se vrati do prosinca te godine.
Godine 1897., kao već svjetski poznat slikar, izabran je u članstvo Imperijalne akademije umjetnosti, a 1898. imenovan je za šefa Studija za slikanje pejzaža u okviru svoje Alma mater.
Posljednju godinu svog života Levitan je proveo u Čehovljevom domu na Krimu. Uprkos posljedicama neizlječive bolesti (patio je od srčanog oboljenja veći dio svog života), njegova posljednja djela su više ispunjena svetlošću.

Sahranjen je na židovskom groblju Dorogomilovo. U travnju 1941. Levitanovi ostaci su premješteni na Novodevičje groblje, pored Čehovljeve nekropole. Levitan nije imao potomke.
Tijekom 1890-ih, imao je aferu sa starijom udatom ženom; slikarkom Sofijom Kuvšinjikovom, što je dovelo do malog skandala i drame Antona Čehova i prijetnji sa pozivom na duel upućenih piscu. Čehov je priču objavio u časopisu Sjever januara 1892. Priča se tiče razvratnog čovjeka koji ima aferu sa udatom ženom, čiji muž umire od nesreće (koja je možda bila samoubojstvo) nakon što ga je ona napustila. Levitan i Kuvšinjikova su bili uvrijeđeni iako je centralna figura u priči bila mlada plavokosa žena, a Kuvšinjikova je imala 42 godine i tamniju kosu. Veća sličnost je bila to što je njen muž bio tolerantan prema njenoj nelojalnosti prema njemu, kao i Skakavac koji je oprostio indiskrecije svoje žene. Ona, Levitan i njen muž su putovali zajedno i smatrani su za manaž a troa.
Uticajno umjetničko nasljeđe Isaka Levitana sastoji se od više od tisuću slika, među kojima su akvareli, pasteli, grafike i ilustracije.

“Čovjekova sreća temelji se na njegovoj sposobnosti da se poistovjeti s prirodom, da je  primjećuje i komunicira s njom.

L. N. Tolstoj “

Možemo slobodno primijetiti da se Levitan držao ove mudre Tolstojeve izreke jer je stvarajući svoje slikarske radove, u potpunosti doživio sljubljenost sa prirodom i njenim krajolicima, ma o kojem god godišnjem dobu se radilo.
Aleksej Savrasov bio je Levitanov učitelj i tvorac lirskog pejzažnog stila te je kao takav imao pozitivan i veliki utjecaj na stvaralaštvo Isaka Levitana.

Levitan je više bio realist nego impresionist.

Kao član progresivne skupine ruskih umjetnika XIX. stoljeća, poznatih kao peredvižnjiki, postao je jedan od najboljih ruskih pejzažista. Levitanov poseban doprinos slikarstvu stvaranje je takozvanih “pejzaža raspoloženja” majstorskim vladanjem bojama, svjetlom i sjenom. U njegovim radovima jako je bitan prikaz svjetla te odnosa svjetla i sjene, kao kod Moneta ili Sisleya, iako je Levitan ipak više bio realist nego impresionist.

Kao realist koji je nadahnuće nalazio u stvarnom životu, osobito u prirodi koju je snažno osjećao, svjestan da ljudski um nikada ne može sasvim proniknuti u njene tajne, zapisao je: “Ima li išta tragičnije od osjećanja beskrajne ljepote u svemu oko sebe, promatrati skrivene misterije, vidjeti Boga u svemu i ne moći, shvaćajući svoju nedoraslost, izraziti sve te snažne emocije na odgovarajući način i potpuno?”

Glavna su obilježja njegovih djela jednostavnost i prirodnost te tiho, gotovo melankolično sanjarenje usred pastoralnih krajolika lišenih ljudske prisutnosti. Slikao je uglavnom na otvorenom, a motivi su mu poetični šumarci, osamljena mjesta u prirodi, rijeka Volga, nepregledna ruska prostranstva te pusta, siromašna sela. Rijetko je slikao gradske sredine. U početku inspiraciju je pronalazio u moskovskom okruženju, a jedan od najboljih radova iz tog razdoblja svakako je Jesenji dan. Sokolniki.

Levitanov stav prema prirodi i poetski pristup slikarstvu u mnogočemu nalikovali su pristupu pisanoj riječi njegovog bliskog prijatelja Antona Čehova, kao i drugih velikana ruske književnosti poput Puškina, Gogolja i Turgenjeva. Jedan je povjesničar umjetnosti zapisao da se na njegovim slikama osjeća svježina jutra iz Turgenjevih Lovčevih zapisa i miris sjenokoše iz Tolstojeve Ane Karenjine. Osobito je majstorski uspijvao prikazati tanane mijene u prirodi tijekom izmjene godišnjih doba i različitih dijelova dana. Najviše je volio slikati jesen, pa je tako naslikao više od stotinu jesenskih pejzaža od kojih je najpoznatiji Zlatna jesen. Zaljubljenost u prirodu prisutna je u svakom od njegovih radova, a sam je zabilježio: “Ruska je priroda lijepa, emotivna, tužna, surova, nepredvidljiva, nježna, duhovna i tako veličanstvena”.
U svom je radu težio, kako sam priznaje, da svaki potez kista predstavlja izražajnu riječ. Njegova se veličina očituje u tome što je imao nevjerojatnu sposobnost da pomoću svojih pejzaža probudi duboke ljudske osjećaje. “Slikarstvo nije protokol, već objašnjavanje prirode slikarskim sredstvima”, tako je on shvaćao bit likovne umjetnosti.
Dok su njegovi rani radovi bili više lirskog karaktera, prikazujući prirodu u svoj njenoj ljepoti, kasniji su filozofsko-psihološki obojeni. Iako na njegovim platnima uglavnom nema ljudi, lirski intonirani pejzaži metaforički predočavaju psihička stanja i govore  o ljudskim osjećajima i težnjama. Na slici Iznad vječnog mira dolaze do izražaja umjetnikova razmišljanja o prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Simbolizam je naglašen i na slici Osamljeni manastir gdje je samo jedan klimavi most veza s vanjskim svijetom.

Međutim, nije na svim pejzažima iz toga razdoblja prikaz ljudske sudbine tako tmuran. Radovi kao što su: Ožujak, Osvježavajući vjetar, Volga, Zlatna jesen prave su himne ljepoti ruske prirode, iako uvijek zadržavaju njemu svojstven melankoličan ton.

Međutim, 1897. godine otkrivena mu je neizlječiva srčana bolest. Iako ovaj zaljubljenik u slikanje i prirodu nije smanjio intenzitet svoga rada, nazirao se kraj. U tom posljednjem periodu života i rada primjetna je promjena stila. Pejzaži su postali izrazito profinjeni, sve više ispunjeni svjetlom i tajanstvenim spokojem, tako da su ih neki kritičari nazivali “pjesmama bez riječi”.
Na tim je slikama vidljiv utjecaj stare ruske umjetnosti, ali i modernizma koji se javlja u tadašnjem francuskom slikarstvu koje je privlačilo Levitana. Ipak, nije se priključio modernističkom pristupu, već je ostao vjeran realizmu.
U tom su razdoblju nastale i brojne slike tihih sumraka, noći obasjanih mjesečinom, usnulih zaselaka.
“Nikad prije nisam volio prirodu toliko koliko je volim sada, ili bio tako osjetljiv prema njoj”, napisao je u pismu Čehovu koji je za te slike rekao da na njima obične svakodnevne stvari dobivaju posebno značenje, a tišina postaje glasna.
Posljednju, 39. godinu života proveo je s obitelji Antona Čehova na Krimu.
Svoju je posljednju veliku sliku namjeravao nazvati Rusija, ali se predomislio i nazvao je Jezero. Rusija. Veličanstvena snaga ruske prirode sažeta je na toj slici: golema vodena i kopnena prostranstva, modro nebo, vjetar koji tjera velike oblake, bijele siluete crkava… Tu sliku nije uspio dovršiti.

MOTIV ZIME

Zimu kao motiv ruski slikar Isak Levitan je slikao vrlo malo, i više je volio da slika druga doba godine. Kod njega ona je sumorna i sjetna i odražava poznatu pjesničku metaforu prema kojoj je priroda zimi mrtva, kao i ljudska duša. Pejzaž sa ovim motivom Zima u šumi, koja se danas nalazi u Državnoj Tretjakov galeriji u Moskvi naslikao je 1885. godine.
Na slici Zima u šumi postoji snažna vertikalna tema, koja je u kontrastu nasuprot horizontalnih linija koje predstavljaju osnovu i vrh drveća. Istovremeno drveće pruža ritam slici, a male biljke, grančice, usamljen vuk i drugi detalji dodaju interes i složenost ka vrhu slike.
Slika Zima u šumi je prožeta sivilom i nagovještava osjećaj praznine i činjenicu da vuk juri po šumi u potrazi za hranom, poput čovjeka u potrazi za toplinom i društvom. Ništa nije snježno, čak je i vuk prikazan onako kako ga promatrač zamišlja zimi kao gladnog lovca. Drveće je takođe sa primjesama sive boje kao nebo. Bijeli snijeg iz koga izviruju vlati suhe trave samo pojačava osjećaj sive boje i plavkastih krošnji drveća kao i zimsku usamljenost.

MOTIV LJETA (Ljetnje veče)

Ljetnje veče
Tvorac je takozvanog pejzaža raspoloženja i na svojim slikama prikazuje nenametljivu ljepotu provincijske Rusije sa primjesom melankolije. Na pejzažu Ljetnje veče iz 1899. godine, koji se danas nalazi u Državnoj Tretjakov galeriji u Moskvi, naslikan je motiv ruske prirode – jednostavan i prodoran.
Na slici Letnje veče prikazana su polja gde se svjetlost pretvara u vatru. U prvom planu je širok ogoljen put, koji počinje među hladnim sjenkama i prostire se još uvijek kroz topla polja do drveća u daljini. Čini se kao da je blizu jesen, vjerovatno kraj ljeta.
Boje na slici Ljetnje veče nanijete su pritiskom četkice, bliskim impresionizmu. Pejzaž je nalik realističkoj percepciji prirode, ali u lakom, slobodnom, fakturnom maniru.

MOTIV PROLJEĆA (slika Prošli snijeg)

Levitanove slike počele su biti vrlo uspješne tijekom umjetnikova života, što nesumnjivo svjedoči o velikom talentu slikara, koji je u stanju da pomoću jednostavnih boja prenese onu neiscrpnu životnu silu svojstvenu prirodi u bilo koje doba godine, koju i danas malo tko može snimiti čak i fotoobjektivom.
Slika „Proljeće. Posljednji snijeg ”umjetnik je naslikao 1895. godine, samo 5 godina prije svoje smrti. Na platnu se nalazi mala rijeka, jedva bez leda, ali spremna da izlije svoje vode na obale koje ga okružuju.
Proljeće je tek počelo, priroda se još nije uspjela probuditi iz zimske hladnoće i hibernacije, a samo je rijeka spustila svoje okove. Snježno bijeli snijeg prekriva se sivim mrljama i postepeno nestaje, drveće je golo, ali već se budi.
Drveće breze vidljivo u daljini iza šume spremno je da bude prekriveno prvim proljetnim pupoljcima. Sunce sija, njegove zrake nisu vidljive, ali razumjeti to je sasvim jednostavno zbog svjetlosti koje dolazi i iz plavog neba, iz olujne rijeke, pa čak i od topljenja snijega.
Umjetnička vještina omogućila mu je, općenito, tmurni krajolik šarma ranog proljeća, koji je vidljiv samo istinskom zaljubljeniku u prirodu, jer vrlo brzo će obale rijeke biti prekrivene travom, a rub šume utopit će se u cvijeće, stići će prve ptice i doći će dugoočekivana toplina.
“Ovog trenutka slika se raduje i želim pogledati što će se dalje dogoditi, kako će se dogoditi ta prekrasna preobrazba, na koju nas umjetnik s takvom pažnjom priprema, četkom koje je svako stablo, svaka grančica i gomila tako izrazito naslikano. Svijetla, šarena i spiritualistička slika svrstana je među jedan od najboljih primjera slikovne umjetnosti u Rusiji i svijetu.”

MOTIV JESENI

Jesen je jedno od najmisterioznijih i najbojanstvenijih godišnjih doba, koje su pjesnici u svako doba hvalili i nadahnjivali umjetnike svojim najljepšim slikama. Levitan nije bio izuzetak.
Naslikao je sliku “Jesen. Listopada ”jedan je od najpoznatijih ruskih umjetnika impresionista Levitan 1887. godine. Njegovi pejzaži posvećeni jeseni razlikuju se od ostalih po vitalnosti i senzualnosti. Izvorno su stvoreni za ljude, a ne muzeje ili privatne zbirke. Levitan je uspio maksimalno prenijeti pozitivnu stranu jesenske sezone: ljetnu vrućinu zamijenila je hladna jesen koja će zemlji dati željenu kišu i šareno ukrašavanje stabala.
Unatoč tome, u bojama koje umjetnik koristi može se vidjeti duboka tuga, pa čak i depresija. Sve to nije slučajno. Činjenica je da se umjetnik 1897. godine ozbiljno razbolio. Upravo je kreativnost bila njegov lijek, pa su sva djela Levitana tog razdoblja, unatoč senzualnosti, prožeta pomalo tužnim bojama i detaljima. Osim toga, ako pažljivo pogledate sliku “Jesen. Listopad “, može se primijetiti neka vrsta unutarnjeg sukoba, stvarne borbe stvaraoca s tegobom: na sivim, „mrtvim“ granama raste mlada zelena grana koja pokazuje nadu i vjeru u svjetliju budućnost. Isto značenje ugrađeno je u svjetlosnu traku iznad horizonta.
Ali najveća nedosljednost izražava se u slici rijeke i neba. Prvo, izrađuju se u polutonovima, gdje se siva pretvara u mliječno bijele nijanse. Drugo, odraz nebeskog svoda u riječnoj vodi također se može uvjetno podijeliti u dva dijela: svijetli i tamni. Nije ni čudo što je ovo stvaranje umjetnika nazvano antipod. Unatoč tome, upravo se u njemu može shvatiti umjetnikova ljubav prema svojoj domovini.

Ulovivši glavni motiv ruske prirode – jednostavan i prodoran – Levitan je samim tim ulovio i prenio u svom stvaralaštvu intonaciju čitave epohe. To je bila lirska intonacija. Evo zašto uporedo sa imenom Levitana u istom nizu stoje imena mnogih velikih ruskih liričara – kompozitora Čajkovskog i Rahmanjinova, pisca Tjutčeva i Bunjina.

Takvu pripadnost Levitana svojoj epohi već su osjećali najosetljiviji njegovi suvremenici. Na primjer, čuveni impresario Sergej Djagiljev, koji je napravio stvaralačko udruženje ruskih umjetnika Svijet umjetnosti. Ako se na slikama ruskih umjetnika traži svježina turgenjevskog jutra, aroma Tolsojevog sjenokosa ili oštrina Čehovljevih stihova, Levitan može da pruži ruku tim pjesnicima, govorio je Djagiljev.

Za svoj kratak život, svega 39 godina, od kojih je 20 bilo posvećeno stvaralaštvu, Isak Levitan je stvorio glavni opus ruskog pejzaža i po broju radova u tom žanru prevazišao sve svoje suvremenike Rusije. Pejzaži Levitana, poznati svakom ruskom čovjeku bukvalno od slika iz bukvara, ni malo ne gube svoj antologijski značaj – i Ljetnje veče i Zlatna jesen i Mart, i Jezero… Moguće, zato što je za razliku od svih prethodnih pejzažista Levitan slikar skoro filozofskog sklopa. Takvo je mišljenje historičara i vodećeg suradnika peterburškog Ruskog muzeja Sergeja Krivondenčenkova, izrečeno u intervjuu za Glas Rusije.

Krajem 19. stoljeća, nastavlja Sergej Krivondenčenkov, mnogi umjetnici  su došli  do toga da nije obavezno slikati sliku u glatkom maniru sa takozvanom skrivenom fakturom slike.  Ranije se u Ruskoj Akademiji umetnosti smatralo veoma pohvalno ako sliku nazovu završenom u smislu da se na njoj skoro ne vide tragovi četkice, ako liči na fotografiju. I dugo ruski umjetnici su išli ka tom idealu. Ali 60-ih, 70-ih godina oni su prekoračili granicu, kada su se aktivno pozabavili rješavanjem problema eksterijera. Mladi slikari, koji nisu pripadali staroj školi, mislili su već drugačije. I razvijajući lirski pejzaž posle Vasiljjeva i Savrasova, mladi Levitan je predstavio u svom stvaralaštvu vrhunac razvoja, kulminaciju lirskog pejzaža.

On ima novu za svoje vrijeme tehniku slikarstva, aktuelnu i danas, čega nije bilo još sredinom 19. stoljeća – kaže povjesničar umjetnosti i nabraja komponente ove tehnike: majstorski prorađen detalj, suvremeno shvaćanje boje – točnije prenošenje boje na platno određenim pritiskom četkice, bliskim impresionizmu, i slično. Levitan je radio slobodno. To je bio univerzalni umjetnik, koji je mogao da slika pejzaže, bliske skoro realističkoj percepciji prirode i istovremeno u lakom, slobodnom, fakturnom maniru – rezimira stručnjak.

U svom radu Levitan, po njegovom osobnom priznanju, težio je da svaki potez njegove četkice bude izražajna riječ, i najviše je patio ako gledalac vidi njegove nedorečene slike. Ali takvih kod Levitana, koji je izlagao i u Rusiji, i u inozemstvu, izgleda uopšte nije bilo. Danas se njegova platna mogu vidjeti u najvećim ruskim umjetničkim zbirkama, prije svega u moskovskoj Tretjakovskoj galeriji. Možete ih vidjeti i uvjeriti se da je Isak Levitan, kako je rekao o umjetniku jedan od njegovih mlađih kolega, bio najveći i najmudriji majstor ruskog pejzaža.