Božićni šopingholičar
Svakog dana nekog vraga trebam u trgovini
i pitam se – što mi to treba?
Jel’ slavim nešto?
Ah da. Božić je!
U toj strci i zbrci ‘kupoholičarenja’ zaboravih da se neki vrag treba proslaviti.
Priča se da je Božić.
Ali ne stignem misliti o tome kad nemam vremena.
Svo vrijeme mi je zauzeto praćenjem akcija i sniženjima.
Treba natrpati košaricu, kupiti nekakve bezvezne poklone da pokažem da time mislim na druge jer priča se da je to smisao Božića…
Ako tako kažu, valda je istina. Ako se večina tako ponaša, tko sam ja da kažem nešto drugačije.
Nemam vremena misliti na Božić… a kad dođe proleti kao pečeni picek kroz moj želudac.
Neki film na TV-u, izležavanje i pun trbuh.
Otvorim oči i Božić je prošao.
Blejao sam u televizor i trpao se za stolom pa nisam imao vremena dočekati Božić…
A ništa, možda ću iduće godine imati više sreće… – mislim si.
Nisam si još niti stigao postaviti pitanje zašto se slavi Božić.
Možda da pitam nekog pametnijeg?
Tetu na blagajni? Internet trgovinu? Možda da postavim pitanje kineskoj tvornici ili kineskom radniku?
Možda on zna bolje od mene jer ako Božić čine kineski darovi, lampice i ukrasi, on mora znati više nego ja.
Sve što imam za Božić potječe iz kineske tvornice. Je li ga ona i stvorila?
Dijete će na svakom božićnom ukrasu i poklonu vidjeti MADE IN CHINA. Pitanje je vremena kada će pitati roditelje: “Je li i Božić MADE IN CHINA?”
Možda onaj radnik koji je svoj život posvetio mojoj materijalnoj sreći, pametniji od mene jer traka na kojoj radi proizvodi Božić.
Jedan od drugog udaljeni smo miljama, a spaja nas nešto divno i krasno – Božić!
Ili nas možda otuđuje? Pitam se… Možda znam o Božiću manje od njega? Toliko pitanja, a nemam odgovora… Barem sam našao vremena da si postavim pitanje-dva…
Možda da nemam ništa, znao bih to što znači imati, imati Božić…
Ali nemam vremena razmisliti o toj opciji jer žurim u trgovinu…
Socrates
