Foto: Greg Rakozy – Unsplash
Bluz mrtvih ljubavnika
Ulice Beograda se ulivaju
U raspevane fontane i nove Atlantide.
Betonske ploče su mozaik pod bronzanim kopitama,
A nebeske kočije nebeskog naroda
Pretvaraju se u branu od psovki,
Taksimetara, i okovratnika od peškira.
Draga, noćas sam konačno umro,
Nedostojan da budem ni utopljena duša
Na dnu rakijske čaše
Iznikle iz starog kariranog stolnjaka.
Sad kad sam mrtav, više te ne sanjam,
Pa mogu da počivam u miru,
Ili barem dok me neka nova košava ne ponese
I sakrije u opalom lišću.
Razmišljam nešto u udobnosti svog jesenjeg groba,
I ne mogu da se setim kada si tačno ti umrla za mene.
Ogrnuta sivilom oblaka, nestala si u zagrljaju oktobra,
Potekla niz oluke, pa se kroz slivnike
Izgubila u mraku mojih mutnih sećanja.
Sanjala si o nekim toplijim krajevima.
Sećam se tvojih priča o moru,
Ali ja sam sada samo kadaver,
I tvoje skaske o plavetnilu i zlatu
Ni tebe samu ne greju više.
Draga, mi smo mrtvi jedno za drugo,
I to je neosporno.
Doduše, ponekad uhvatim sebe kako te ipak sanjam,
Uprkos skupo plaćenoj slobodi,
I dobijem želju da ti opet pevam,
Ali mrtva usta, srećom, ne govore.
Izjeli su ih crvi.
Nikola Radošević
