Foto: Юрий Урбан – pixabay
Aurora III
Aurora mi je jednom otključala pregrade
Svoje mračne škrinje čudesa
I ja sam se zaljubio u njenu resku iskrenost
Pokazala mi je trofeje iz svih svojih osvajanja
I rekreativnih bahanalija njenih neurona subotom uveče
I potanko opisivala svaki sićušni prkos
Onome što je mislila da po svaku cenu mora biti
Sramota me je da priznam
Da sam tad osećao nekakvo perverzno zadovoljstvo
Zbog otvaranja vrata raznih ormara
Punih kostura, lavande, i nedovršenih pesama
I to sve u dobu u kom je poverenje
Postalo čist psiho-seksualni egzibicionizam
Ali sad kad je bljesak umro i spava do nove iskre
Pljuni me u lice i iščupaj iz korena
Jer bio sam previše slep da vidim
Kontekstualne nedostatke tvojih narativa
Osećam odgovornost zbog saučesništva
U izolovanim pobedama koje su prerasle u nenadoknadive gubitke
Jer da sam gledao dublje od blistavog sjaja tvog besprekornog uma
Možda bih i video krajeve tvojih isprepletanih stranputica
I sprečio srljanje grlom u jagode
Nekih sad zauvek zatvorenih vrata
Sweet Aurora, you fucked it up
Forgive me if we still share a tongue
Ali kauzalnost ne možeš zaslepiti koliko god blistavo sijala
Niti ja mogu poreći svoju sopstvenu glupost
Ali ipak se radujem tvome toplijem sjaju
Posle skupo plaćenih vatrenih krštenja
Aurora
Ima li još koga unutar tvoga jezgra
A da se nije slučajno opekao plamenom lomače u koju si se bacala
Da bi pobegla od nametnutih savršenstava?
Ima li još koga
Sem ovog brbljivog strašila što uporno pokušava da istraje
Na zgarištu koje si za sobom ostavila trudeći se da budeš kutija
Za sve Šrodingerove mačke?
Nikola Radošević
