Foto: Mario Purisic – Unsplash
Mi
I bili smo Mi,
Mi smo bili.
Čekali smo. Ne znam što. U toj vili. U toj kuli od karata, što je samo čekala, da se sruši. Da se strmoglavi. Da odjaše u sutonu mekom, na nekom konjčetu laganom, lepršavom, sanjivom, dalekom.
Mi smo bili, u toj dolini sjajnoj, velebnoj, podno grada neznana, ko’ u utočištu mekom kakva staklenog zvončeta.
Mi smo bili. I bi nam divno. Bi nam krasno. Još ni danas mi ni’ jasno, kako to da postane objašnjivo.
Samo mi. Mi u toj dolini. Bez igdje ikoga. S malo, al’ dovoljno ičega. U smijehu, u radosti, u istini.
Pitali se nismo zašto? Jednostavno – bili smo. Kako god bilo. Što god bilo. Bilo il’ ne bilo, bili smo.
U toj dolini. Na zelenoj prostirki ljepote mirisa- jutarnjih, rosnih glavica biljčica što škakljaše nam bose tabane dok smo kročili pučinama tog našeg beskraja lebdeći u punini svega, neopterećeni onim što prolazi, neprestano se ispočetka vineći do tih šarenih oblačića-djetića što su plesali, i u kiši, koracima radosti, samo nama znane plesove.
Mi.
Mi braća mudrosti. Slušali smo sebe. Čeznuli nismo. Bili smo. Čežnja?! Što je to?!
No naviraše polako neke mijene.
Buđenja postaše teža.
A i usnuti se sve teže dalo.
Odrastanje je zakucalo. Na vrata. Naša mala vrata, postajala su sve veća. To, igrajuć’ se, u našoj dolini, ni zamijetili nismo.
Povezasmo to tek kasnije. Kad sve je postalo jasnije. Osviješteni svoje promijenjene vanjštine, gubeći dio blage nutrine, jačajući neku gordost, sudarajući se s valovima vanjskih oluja, nekih nemani što udaraše po nama, k’o po nekoj maloj barci nasukanoj na morskoj pješčanoj obali…
Spoznali smo što je to čežnja.
Mi.
Mi. U dolini zelenoj. Netaknutoj.
Mi – u Mudrosti našeg djetinjstva.
Andreja Sedak Benčić
