Pripovedaj mi po đurđevečki
…Potlam trideset let nazaj sem doma došla,
v Berek, gde raste voščenka na moje Peske
gde srne paso zorčaka dok se megla pod oblokom vleče pol dneva,
gde još dišo joča i mati…
Gde so pripovedali:
“Kaj mačka omaci, za mišom beži”!,
dok je mene, ondar dete, se više srčeko bolelo
i samo je nekam pobeči štelo.
Žalosna sem bila.
So to lepoto Đurđevca nesem viđavala,
kak da sem zaprti jočuj po svetu hopsala
da stignem nekam na drugi svet gde saki zmeče svojega dvora
i gde svet čkomi, i gde ne osečam da sem fort sama,
gde me lubav grli.
Sakod me je živlejne po Podravine šetuvalo,
lepo je bilo,
al je navek nekaj falelo.
Vreme je prešlo i na koncu me doma vrnolo
Se sam prebolela. I oprostila.
Moja duša cela vrnoti se štela,
reči par reči
po đurđevečki.
Punta sam si z lasev splela,
Futo do fute vu venec dela
z žganicom presudila.
Jel bo šamija crna, crlena ili bela,
kufera sem na pesek spuščala i vlezla vu verse
gde sem bila drago, malo al žalosno dete.
Igram se, i vezda vidim kak mi pesek curi čez prste,
dišim nerodika i jelika.
Starec se prči na bregu, picoki popevajo rajnešnico,
topi pucajo, susedi pajdašu pod oblok igrajo aldomaša,
a tam negde, malo dajle,
Drava korito premeče,
a pesek zlato.
Šamija mi crlena na glave.
Prenavlam se da sem mlada sneja,
mene je navek lubav na pamete,
pak si zamišlam nekakvoga Picoka,
gizdave konake, srečo
ono kaj sem v jedne pesme povedala:
…da živemo z malo, al bogato
da skupa s peska napravimo zlato…
Da morem š nim sako noč v naše iže v postel leči
i šeptati mu na vuvo:
Pripovedaj mi po đurđevečki…
Daša
